Zašto se osećamo loše u svom telu?

Jovana Jevremović

Jovana Jevremović

Mentor u procesu lične transformacije i procesu mršavljenja

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Sigurna sam da se svaka žena na ovom svetu bar nekad u životu osetila loše u svom telu, ili je poželela nešto da promeni. Ja znam da ja jesam.

Dok sam bila u osnovnoj školi, bila sam jako sitna i mršuljava, ali jedna stvar na mom telu je uvek prednjačila – moje uši. Kako to obično biva, deca su okrutna i vrlo brzo sam počela da dobijam razne nadimke koji su me povređivali. Pošto sam bila dete koje je zbog rata došlo u drugu zemlju, izbeglica, jako teško sam se snalazila u novoj sredini koja je imala ne baš prijateljski stav prema nama „pridošlicama“. Čast izuzecima, naravno, ali oni su bili izuzeci. Osećala sam se nesigurno, pa sam sve komentare jako lično doživljavala.

Nisam imala samopouzdanja da odgovorim, a kod kuće bih obično dobijala savet da ih pustim, da se ne raspravljam i da me to ne dotiče jer ta deca ne znaju kako je nama. Tako sam naučila da je u redu da ćutim i trpim, jer to je način na koji sam preživljavala svaki dan, čitavih 8 razreda osnovne škole. I taj šablon ponašanja sam zadržala do 29 godine dok ga nisam osvestila.

Već tada sam počela da prezirem svoje velike uši i da ih ne prihvatam. Kako je došao pubertet tako sam ja sve više zapažala koliko toga ne volim na sebi, pored njih: male grudi, nos, stomačić, čak iako sam uvek bila izuzetna mršavica. 


Tek sa 20 godina sam zapravo prvi put spoznala koliko volim svoje telo, koliko mi više ne smetaju ni uši, ni male grudi, ni nos. To se desilo onda kada sam pronašla osobu za koju sam se udala, svog supruga.

Taj momenat kada sam shvatila da me neko voli baš takvu kakva jesam, savršena i jedinstvena, mi je otvorio oči i ja sam prihvatila sebe.

Taj mir sa svojim fizičkim izgledom i telom je trajao do moje prve trudnoće, tj.porođaja, a potpuno otuđivanje od svog tela se desilo nakon druge trudnoće, sa 27 godina. Nikad u životu nisam bila udaljenija od svog tela nego tada. I od tela, ali i od one prave sebe. Iako, mom suprugu sam i tada bila lepa i privlačna. 

Ali nisam sebi. 

Stalno bih gledala druge žene kako se nakon porođaja brzo vrate u pređašnje stanje, imaju ponovo ravan stomak, nemaju podbradak, imaju lepe noge, a ja, ja sebe više ne poznajem u ogledalu, jer me gleda žena od 87kg.

Silno sam želela onu devojku od ranije, normalnog izgleda koja voli svoje telo i uživa u njemu, a ne kao danas, da se krije iza crnih ili širokih stvari. Posmatrala sam fitnes devojke i nisam verovala šta sve mogu da urade sa svojim telom. Meni je trbušnjak, sa tom kilažom,u glavi bio nemoguć. Bila sam očajna. Pokušavala sam non stop sa dijetama jer tako su drugi uspeli, pa moram i ja. Svaki dan gladovala, plašila se namirnica koje volim jer ako ih budem i dalje jela, ostaću zauvek debela, ali svako veče sam se istim prejedala, opet iz očaja.

Da li možete da zamislite količinu te muke i frustracije zarobljene u jednoj osobi, koja je pri tom morala da bude vesela mama, raspoložena supruga, vredna domaćica i uvek nasmejana? Bar sam ja u svojoj glavi (slika savršenih porodica sa razglednice) morala da budem savršena, jer, šta će drugi reći ako me vide onakvu kakva jesam bila stvarno u tom trenutku.

Zašto se osećamo loše u svom telu?


Zato što nam je tako nametnuto. Od malih nogu. Od komentara kada smo bile bebe i male devojčice „jao vidi kako je slatka, ali malo je bucka/premršava, zar ne?“  Poređene smo uvek sa drugim ženama, sestrama, drugaricama, komšinicama „Kako ona može da bude normalna/poslušna/lepo izgleda, a ti ne?“ Javno smo slušale komentare o svom izgledu „Gledaj je, kako je zgodna, ali malo joj nos kvari prosek.“
Savetovano nam je kako treba da se oblačimo, kako treba da jedemo, hodamo, ponašamo „Ponašaj se lepo i kulturno, šta će svet pričati o nama iza leđa?“ 

Ovo su samo neki metaforički primeri kako bi me bolje razumele, ali sigurna sam da svaka od vas koja ovo čita, ima neke svoje primere kada se zbog drugih, osećala loše u svom telu.

Nametanje da se osećamo loše u svom telu se nastavlja i dalje, nakon puberteta i srednje škole. Izlazci, momci, novo društvo i okruženje, poznate ličnosti, tv reklame, a cela priča dobija potpuno novu dimenziju, totalni haos sa pojavom interneta, društvenih mreža i viber grupa. Sada svi imaju pravo ne samo da komentarišu tuđi izgled već i da nameću šta je savršenstvo, šta je lepo, a šta je poželjno. Počinjemo sa svih strana da budemo napadnuti i osećamo se saterano u ćošak, jer mi ne ispunjavamo te kriterijume…Zamislite samo kako je današnjim mladim devojčicama teško da se uklope u takvoj sredini, kada je nama, odraslim ženama teško?

Nametnuto nam je da se osećamo loše, da gledamo u druge, da jurimo savršenstvo koje je jedino moguće u fotošopu (sve što nam se servira na društvenim mrežama a izgleda sjajno i bajno i savršeno je provučeno kroz bezbroj filtera i aplikacija da bi tako izgledalo, što je daleko od realnosti ali mi smo navikli da verujemo samo u ono što vidimo). Zašto?
Pa da bi neprestano kupovali stvari koje će nas „ulepšati spolja“ i približiti tom savršenstvu i idealu koje nam je servirano, a koje je nemoguće dostići jer nije realno, ne postoji u stvarnosti, postoji samo na slici. Ali mi biramo da to ne vidimo, pa kupujemo novu kozmetiku, garderobu, nove cipele, tašne, mobilne telefone, automobile jer sve nam to treba. Zašto?


Pa da bismo bile srećne, viđene, prihvaćene, cenjene, vrednovane?
Da li smo?
I kada nam je dosta?
I da li ikada budemo zadovoljne kako izgledamo, ili idemo još dalje, okrećemo se estetskim zahvatima, da još malo „popravimo“ sebe?


Nažalost na ovaj način mi postajemo samo jedno, a to je robovi konzumerizma.
Još jednog začaranog kruga iz kog nema izlaza.

Nije popularno ulagati novac, vreme i energiju u sebe, da bismo negovali sebe iznutra i radili na tome da se osećamo sjajno, ali je itekako popularno ulagati novac u gomilu šminke upakovane u plastiku i napravljene ko zna od koliko toksičnih materija, nove garderobe, jer moramo baciti staru i praviti sve veće deponije, estetskih zahvata da se osećamo par meseci zadovoljnije do otkrivanja nove „falinke“, praćenje svih novih modnih trendova jer moraš ostati u toku i popularan… Nažalost, mi na ovaj način ne dobijamo ništa trajno i istiniski vredno, već samo prolazno, ali zato „oni“ da, njima su puni džepovi našeg novca koji smo zaradili tako što smo po 10 sati dnevno radili za nekog drugog, prekovremeno ostajali i viđali svoje voljene i decu često samo ujutru pre posla i uveče kad svi već spavaju…

Kolika je cena koju na taj način plaćamo?

Da li se osećamo bolje skupljajući hrpu novih materijalnih stvari? Kad otvorimo svoj ormarić sa šminkom i parfemima da li se osećamo srećno i ispunjeno kad pogledamo sebe u ogledalu, čak i sa tom šminkom? Da li više volimo sebe i smatramo sebe privlačnijom zbog toga, uprkos tome što smo upravo uradile sve da sakrijemo pravu sebe?
Da li se osećamo bolje kad otvorimo garderober i pogledamo gomilu odeće koja visi, a nikad ništa nemamo da obučemo?

Da li ta garderoba čini da se osećamo prijatno u svom telu, da volimo više svoje telo, strije, celulit i ožiljke?

Ili se i dalje krijemo? Svoje lice, noge, stomak. Ili i dalje osećamo tugu, očaj i nezadovoljstvo kad se pogledamo, čak i u toj novoj, trendi odeći?

Da li se osećamo bolje kad skrolujemo novi telefon, trošeći svoje dragoceno životno vreme kako bismo bili posmatrači tuđih života? Da li i dalje želimo taj tuđi život iza ekrana, koji je lepši, bolji i uspešniji od našeg, više nego što zaista živimo svoj?

Postali smo ono što su nam servirali. Zaboravljamo da unutrašnji sjaj, lepota, mir i spokoj ne mogu da se kupe novcem i materijalnim stvarima. Oni nisu na prodaju. Oni se stiču gledanjem sebe iznutra, slušanjem sebe i svojih potreba. MIr, spokoj i lepota se stiču prihvatanjem sebe i bezuslovnom ljubavlju prema sebi, baš takvoj kakva jesi, svoja i jedinstvena. Oni se stiču zagrljajima, osmesima, pogledima poštovanja i ljubavi. Empatijom, razumevanjem i neosuđivanjem bića preko puta. 

Unutrašnji mir, lepota i zadovoljstvo sobom nemaju cenu i ne mogu se kupiti. Zato mislimo da su nam nedostižni. A zapravo sve to što će nam doneti mir, zadovoljstvo i sreću je potpuno besplatno i dostupno svaki dan. Osmeh, zagrljaj i iskrena ljubav. Svima nama. 

Stvari koje nisu besplatne a koje nam mogu pomoći da naučimo da prihvatimo i zavolimo sebe u svim izdanjima, su iskustvena znjanja, veštine i tehnike ljudi koji su to postigli i to žive. Moj lični izbor između nove tašne/cipela/parfema i terapije/masaže/treninga/zajedničkog putovanja uvek ide u korist onoga što će mi pomoći da kroz rad na sebi dođem do dugotrajnog zadovoljstva, mira i sreće. Materijalne stvari kupujem isključivo kada su mi preko potrebne. 

Za kraj, probudite svoju svest, okrenite se sebi iznutra, jačajte sebe i radite sve što možete kako biste prihvatili sebe onakvu kakvu jeste, inače će život proleteti. Život ne čeka da se mi smislimo. 

Život se živi.

Ako ti je potrebna pomoć da ponovo upoznaš sebe, prihvatiš i zavoliš svoje telo biće mi drago da ti pomognem.

Your subscription could not be saved. Please try again.
Your subscription has been successful.

Prijavi se i preuzmi

We use Sendinblue as our marketing platform. By Clicking below to submit this form, you acknowledge that the information you provided will be transferred to Sendinblue for processing in accordance with their terms of use