Kao što i sama znaš iz svog iskustva, a verujem i iz iskustva drugih iz tvoje okoline, period decembra i januara je jedan od najizazovnijih perioda godine kada je reč o prejedanju. Počeo je uveliko period slava, proslava, božićnih i novogodišnjih praznika, što znači da će biti mnogo ukusne hrane na trpezi kojoj bi valjalo odoleti.
Meni lično, u periodu kada sam se borila sa viškom kilograma, gladovanjem i prejedanjem svakodnevno, ovaj period je aktivirao mnoge strahove: Kako ću odoleti hrani; Opet ću danima imati stomak koji puca; Ja sasvim sigurno neću znati da stanem; Ugojiću se još; Ionako ne mogu više ništa da obučem itd.
I nikad ne bih uspela da se opustim i stavim u fokus ono što je najvažije a to je porodica na okupu, to što smo živi i zdravi, srećni i veseli. Na momente bih uspela da se odvojim od opterećenosti razmišljanja o hrani ali to je bilo jako retko.
Uglavnom sam većinu dana bila opterećena šta smem a šta sasvim sigurno neću jesti, ali ipak svaki dan bi se završavao tako da ničemu nisam uspela da odolim. Čak i u posnim danima ja sam uspevala da se prejedem. Jednostavno je bilo jače od mene…
Iskreno, prejedanju oko praznika niko ne može da odoli. Desiće se i najdisciplinovanijima i najzategnutijim i najupornijima da pokleknu i preteraju u ponekom obroku. To sam shvatila kada sam počela da radim preko društvenih mreža. Ljudi koji su najviše pričali o zdravoj ishrani, tih dana bi se ućutali i nestajali, ili su se svesno pripremali držanjem dijeta da bi taj period mogli da se prejedaju. I to je u redu. Svako radi onako kako u tom trenutku zna i može.
Onaj ko kaže da to nije istina, laže samog sebe. Potpuno je normalno da preteramo jer je na stolu puno ukusne hrane. Hrane koja asocira na detinjstvo, hrane koju ne jedemo često, tipične za praznike: jake, začinjene, masne, slane i preslatke. Ono što će odlučiti koliko kg viška ćemo nakupiti, pored naravo količne hrane koja je presudna, jeste i koliko često ćemo jesti.
Veliki korak i prvi početni u osvešćivanju ovog problema, emocionalnog prejedanja, kao i generalno problema viška kilograma, jeste prepoznavanje i razlikovanje da li smo zaista fizički gladni, iz stomaka, ili emocionalno gladni, iz glave ili zbog neke druge potrebe?
Zato je današnja tema Kako da prepoznam kada sam zaista gladna?
Ono što ni sama nisam znala ranije, nisam ni razmišljala o tome previše, je da postoje različite vrste gladi…
Jedna od njih je i gladne oči. Sigurna sam da si čula za ovaj pojam i da se možeš setiti nekih situacija kada si jela, iako nisi osećala glad, samo kada bi ti pogled pao na omiljenu hranu.
Tek što se završio ručak, a tebe mame one oblande i ostali sitni kolači na stolu. Probaj jedan, probaj drugi i dok trepneš okom eto opet onog osećaja kajanja „Pa zar sam stvarno morala toliko da pojedem?“ Zapravo, ako pokušaš da razmisliš o tome, shvatićeš da nisi jela kolače jer si bila gladna nego zato što su bili na stolu, pred očima, mamili te. Nisi mogla da odoliš. A možda si ih pojela i zato što si bila nervozna, tužna, usamljena, ljuta.
Ovo je možda situacija od danas, ali i pored toga verujem da se možeš setiti drugih situacija kada odeš u goste, pa ti donesu parče torte, a ti iako nisi gladna, pojedeš jer te je sramota da odbiješ (obrati pažnju na te trenutke, možda se baš ovde krije uzrok: možda si tako naučena da se ne valja bacati hrana, biti nepristojan ako odbiješ, uvredićeš domaćina itd.), ili možda situacije dok šetaš gradom i prođeš pored pekare a miris tek ispečene pice te mami da uđeš, pa još kad je ugledaš onako kako se puši i mami da je pojedeš… Ako zaista promisliš malo setićeš se tačno situacija kada si jela a da nisi bila zaista gladna.
Baš iz tog razloga dođemo u situaciju da imamo višak kilograma. Zato što jednostavno u nekom trenutku izgubimo taj osećaj prepoznavanja fizičke, prave, gladi od emocionalne gladi, odnosno onih situacija kada jedemo a zapravo nismo gladni. U narednom periodu ću više pričati o tim situacijama, osećanjima i okidačima a danas želim da ti pojasnim kako da naučiš da osvešćuješ i prepoznaš kada si zapravo gladna, a kada ne.
Prvo i osnovno pitanje od kog moramo da počnemo je Koja je razlika između fizičke i emocionalne gladi?
Emocionalna glad se manifestuje kao hitna, urgentna i impulsivna potreba za hranom. Žudimo za konkretnom hranom, potreban nam je tačno određen slatkiš, grickalica, testo, obrok i sl. Često tom osećaju prethodi neki okidač ili situacija, emocija. Možda nas je neko iznervirao, povredio, učnio da se osećamo loše, možda nas je iznervirao kolega na poslu, šef ili član porodice, možda nam je dosadno, možda smo usamljene ali nemamo razvijen taj ugao gledanja pa ne znamo. Mislimo da će hrana oterati to osećanje ili rešiti određen problem.
Da, olakšaće nam u tom trenutku kratkoročno problem, nervozu, dosadu ali doneće i višak kilograma zbog kog se osećamo loše. A to ne želimo. Pa zar nam onda nije lakše da naučimo da prepoznamo šta nam je, i damo sebi utehu ili olakšanje na drugi način? Hrana jeste zadovoljstvo, ali nije jedino.
Fizička glad se javlja iz stomaka. To je ona glad koja se javlja nakon što je prošlo 3,4 sata ili više nakon obroka, osećamo prazninu u stomaku, zavijanje creva (krči nam stomak), osećamo čak i neprijatan zadah i imamo osećaj da bismo pojeli „masno ćebe“.
Ja kažem to u šali, ali zapravo mi u tom trenutku ne biramo šta nam se jede, nemamo uopšte neku jasnu hranu na umu, pojeli bi bilo šta samo da taj neprijatan osećaj gladi nestane.
Ako ti se u toku dana često javlja potreba za hranom, a da zapravo nisi gladna, jela si pre sat dva, postoji velika šansa da ti u tom trenutku fali nešto drugo, nešto što ne znaš šta je, ali navikla si sebi da pružiš kratkoročan osećaj zadovoljstva, bega, utehe ili sigurnosti kroz hranu. Tako se otprilike ulazi u onaj osećaj opterećenosti hranom: Znaš da ti ne treba , da ti je višak ali ne možeš da odoliš.
Koje je rešenje?
Instant rešenja ne postoje, kao ni jedno univerzalno rešenje za svaku od nas. Za to je ipak potreban malo ličniji rad i više informacija. Ali ono što sasvim sigurno može da ti pomogne, baš konkretno u tom trenutku je pitanje
Da li sam zapravo gladna?
i
Zašto ja sada jedem?
Ako ova dva pitanja budeš praktikovala svakodnevno garantujem ti da će sve više biti situacija kada ćeš vratiti hranu na raf i potražiti nešto drugo. To može biti jedna čaša vode svaki put kada pomisliš da ti se nešto jede, promena fokusa u smislu ustani, prošetaj do prozora, udahni i pomisli na nešto što ćeš raditi kasnije kod kuće, u čemu ćeš uživati, ako si kod kuće možeš uzeti da slažeš veš, opereš sudove i sl.