“ Meni ne treba više hrane. Treba mi da me voliš , prihvatiš onakvu kakva jesi, da me čuvaš i štitiš od svih. Ti si tu sada da me čuvaš i paziš, zašto ne čuješ moje vapaje…?”
Pre nekoliko dana mala sam priliku da uradim jedan intervju na temu emocionalnog prejedanja i pre svega te potrebe zašto jedemo i kad nismo fizički gladne. Ispisala sam ja tu podugačke odgovore, ali sa tobom želim da podelim jedan delić koji smatram onako baš važnim, iako je sve važno. 🙂
To je jedna od lekcija koju sam imala prilike da naučim u toku svog procesa lične transformacije, baš dok sam se bavila uzrocima, zašto jedem sad iako nisam gladna, šta je to u meni gladno?
Verujem da ti ova spoznaja može otvoriti možda neki novi ugao gledanja u potrazi za svojim odgvorima. Volela bih da razmisliš malo o tome i vidiš kako to rezonuje sa tobom.
„Brza hrana, ukusna, prezačinjena, premasna, preslana i preslatka hrana je najčešće hrana kojom se prejedamo. Hrana, najčešće šećer postaje oblik zavisnosti, pa sve češće hvatamo sebe da jedemo i kad nismo gladni, na “nervnoj bazi”. Posledice takvog, nepravilnog odnosa prema hrani su brojne: anoreksija, bulimija, ortokreksija i druge mentalne bolesti uzrokovane našim pogledom na hranu. Druge posledice su na telesnom nivou. Prevelika količina hrane koja ostaje zarobljena u našem telu kao višak masti, ne utiče samo na fizički izgled koji je nama najvažniji, već i na brojne upalne procese u telu, koje izaziva šećer, dosadne bolesti poput kandide, a potom i ozbiljnija oboljenja poput dijabetesa, policističnih jajnika, bolesti štitne žlezde, hormonski disbalans, visok krvni pritisak, zamašćena jetra i mnoga druga.
Na sve to, naš duh i unutrašnje biće pati jer ono nije gladno hrane, ono je gladno TVOG prihvatanja, ljubavi, nežnosti, blagosti. Ona mala devojčica unutar tebe pati jer ti jasno šalje signale šta joj je potrebno a ti je ignorišeš i zatrpavaš hranom, bez obzira što ti ona jasno govori: “ Meni ne treba više hrane. Treba mi da me voliš , prihvatiš onakvu kakva jesi, da me čuvaš i štitiš od svih. Ti si tu sada da me čuvaš i paziš, zašto ne čuješ moje vapaje…?”
Svi mi imamo potebu da budemo voljeni i prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, svi se mi plašimo da budemo odbačeni i da ostanemo sami, još od kad smo bili deca jer nismo mogli da se pobrinemo sami za sebe. Međutim, ono što se desi negde usput, je da izgubimo iz vida da mi više nismo mala, bespomoćna deca i da danas možemo da se pobrinemo za sebe, i to na način na koji nam prija, a koji ne mora da uključuje zabrane, odricanja i žudnju. Menjanje sebe je mnogo lepše i plodonosnije kada to radimo iz ljubavi prema sebi, nego kada to radimo iz straha: od bolesti, neprihvatanja ili da nećemo drugima biti dovoljno dobri.
Tek kad otkrijemo da smo dovoljno dobri sebi, baš ovakvi kakvi jesmo, tada postajemo dobri i za sve oko nas.“
Podvučeni deo smatram najvažnijim i što je meni promenilo život na mnogo nivoa, pre svega u smislu prihvatanja sebe i one male Jovane iznutra o kojoj danas samo ja brinem i koju ja štitim i koju ne dam nikome da je dira.
Ako si spremna da spoznaš dublje uzroke koji te teraju da jedeš I kada nisi gladna, da kroz svoj odnos sa hranom upoznaš pravu sebe, da se oslobodiš straha od hrane i viška kilograma, online program Veliki izazov ti u tome može pomoći.
Više informacija o programu imaš ovde.
