Najčešći razlozi zašto kao žena, majka, supruga, domaćica izaberemo da stavimo sebe na poslednje mesto su tema o kojoj ću danas proćaskati sa vama.
I ja sam ih imala pre početka svojih promena, tako da dobrodošla u klub.:)
Njihove potrebe su preče od mojih
Najčešći razlog su deca. To je izazov sa kojm se svaka majka suoči od dana kada bebu donese na svet.
Dete mora da bude sito, čisto, presvučeno, mora da ima ljubav i pažnju, mora da ima vreme za igru sa nama, mi smo te koje ga odgajamo i mi smo odgovorne za sve njegove potrebe.
Kasnije, detetove potrebe rastu, a sa njima i novi izazovi. Nove patike, jakne, knjige za školu, treninzi, odvedi – dovedi, ekskurzije i i sl.
Onda porastu, postanu tinejdžeri pa porastu i njihove potrebe. Džeparac za izlaske, garderobu, šminku, kozmetiku, maturske večeri, putovanja sa društvom, operi, ispeglaj, spremi, prinesi, odnesi, raspremi, ima li kraja…?
Nema, čak i kad odu na fakultet, osnuju svoju porodicu, majka je i dalje ta koja se trudi da im pomogne koliko god može i olakša im život.
I to je u redu, ispravan je osećaj da ceo život budemo tu za njih.
Ali ono što nije u redu jeste gde smo mi u svemu tome?
Kada se naše potrebe gurnu u zapećak?
Kada se izbriše vreme za nas?
Šta se desi sa potrebama one male devojčice u nama, one tinejdžerke, mlade devojke koja je imala svoje hobije, svoje aktivnosti, svoje vreme za sebe, za neka sitna mala zadovoljstva?
Ja sam se zamislila nad svim ovim pitanjima kada sam osetila da se gušim, da mene više nema i da se ceo moj dan svodi na zadovoljavanje potreba dece, supruga, roditelja, sestara, prijatelja. Trčeći da na sve njih odgovorim, uveče mi je ostajalo tek toliko energije da otvorim frižider ili ostavu i svoju tugu, usamljenost i umor utešim u hrani i najčešće slatkišima.
Neću dalje da pišem jer znam da svaka od vas, ako se pronalazi u ovim rečima, zna šta dalje sledi. Osećaj krivice, kajanja, griže savesti, zameranja i uvreda koje uputimo sebi je nešto na šta se nikad ne naviknemo ali opet, nažalost, naučimo da živimo sa njima jer sve drugo što bi uradile za sebe čini da se osećamo sebično i nezahvalno za sve što imamo.
Imamo sve, jel tako, pa otkud nam još i pravo da budemo nezahvalne, pogledaj kako drugi žive, pa su srećni a ja imam sve pa nisam?
- Tako bih otišla na kafu sa drugaricom, ali nisam završila obaveze po kući, neki drugi put ću.
- Tako bih pročitala knjigu, ali čeka me gomila veša, sutra ću. To sutra obično sačeka nova gomila veša ili neopranih sudova, tako da nikad ni ne dođe.
- Tako bih otišla na one časove slikanja/šivenja/zumbe, ali u to vreme vozim decu na njohov trening.
- Tako bih otišla da prošetam pored reke ili u prirodu ali obećala sam mami da ću joj zakazati pregled u domu zdravlja itd.
Uvek postoji neki razlog, neki izgovor zašto da nešto ne uradimo i zašto je nešto drugo preče.
I na kraju, ili na početku, taj osećaj SEBIČNOSTI.
Sebična si jer samo misliš na sebe.
Sebična si jer imaš sve a želiš još više.
Sebična si jer si stavila sebe na prvo mesto, šta će reći svet?
E pa draga moja, nisi sebična.
- Nisi sebična ako uzmeš svakodnevno 15, 20 minuta za kafu u miru, jer je svugde oko tebe haos.
- Nisi sebična ako uzmeš 30,40 minuta da uradiš trening jer tvoje telo pati.
- Nisi sebična ako izvedeš samu sebe u šetnju ili na ručak, jer i ti si živo biće sa svojim potrebama.
- Nisi sebićna ako kažeš svom detetu Sada je vreme za mamu, jel možemo to da obavimo kada ja završim?
- Nisi sebična ako kažeš mami Učiniću to za tebe, nakon što obavim trening.
- Nisi sebična ako kažeš drugarici Nemam sada vremena za kafu, idem na zakazanu masažu.
.
TI si draga moja, tada zadovoljna.
- Zadovoljna si jer si dala sebi predah, bez ičije dozvole.
- Zadovoljna si jer si dala svom telu pokret da bi još dugo bila tu za svoju porodicu.
- Zadovoljna si jer si dala sebi pravo da uživaš u sebi i svom društvu, u sitnicama koje ti dušu oporavljaju.
- Zadovoljna si jer si pokazala svojoj deci jasne granice i primer kako i oni sutra da se zauzmu i pobrinu za sebe.
.
Zadovoljna si. Došla si kući nasmejana. Raspoložena. Sa više energije.
Sa osmehom na licu ćeš složiti veš.
Sa osmehom na licu ćeš pročitati svom detetu priču za laku noć i pitati ga kako je provelo dan u vrtiću ili školi.
Sa osmehom ćeš saslušati svog partnera kad dođe umoran sa posla.
Sa osmehom ćeš se videti sa drugaricom jer imaš i druge teme osim kukanja o poslu, kući i deci.
Kada mi damo sebi dozvolu da uživamo, kada promenimo uverenje sebična sam u ja zaslužujem da zadovoljim svoje potrebe, bez da očekujem da to neko drugi za mene uradi (jer ne može), kada dopustimo sebi druga zadovoljstva osim samo kroz hranu, mi onda imamo šta da damo i drugima oko sebe. Tada i oni postaju zadovoljni, jer niko od nas ne voli da je okružen osobom koja je ceo dan nervozna, umorna, frustrirana jer ne zna da brine o sebi, ma koliko da nas voli.
Briga o sebi je jedino moranje, a ne sebičnost, ne daj da te ubede u suprotno.
Ne predaj se kolotečini života, već živi. Ne od sutra, već od danas.
Pitaš se kakve veze program podrške ima sa ovim.
Ogromne.
Jer upravo je hrana broj 1 zadovoljstvo za kojim posežemo.
I na žalost postaje JEDINO zadovoljstvo koje sebi pružamo jer je tu, uvek dostupna.
Ali to zadovoljstvo je kratkoročno, jer ubrzo ga menja nezadovoljstvo svojim izgledom, osećajem u telu, a one brige i frustracije, kao i problemi ponovo stupaju na scenu i vraćaju se jer koliko god hrane da pojedemo, ona nema tu moć da nam reši probleme, već samo da ih potisne na jedan veoma kratak period. I ako to ne uvidiš na vreme, nastaju zdravstveni problemi.
Ako si spremna da ponovo naučiš kako da pružiš sebi zadovoljstvo na druge načine, da vratiš sebe sebe, naučiš kako da budeš dobra sebi a onda da budeš dobra drugima, trajno a ne periodično, pozivam te da se pridružiš meni i sjajnoj ekipi žena na programu podrške koji počinje 17. Januara.